Сваке године како дневно светло нестаје и дрвеће огољава, отварају се дебате о моралности лова. Ловци виде чин ухођења и убијања јелена, патака, лосова и других каменолома као хуман, неопходан и природан, а самим тим и етички. Критичари одговарају да је лов суров и бескорисан чин који се треба стидети.
Као неловац, не могу рећи ништа о томе какав је осећај пуцати или ухватити животињу. Али као студент филозофије и етике, мислим да нам филозофија може помоћи да разјаснимо, систематизујемо и проценимо аргументе на обе стране. А бољи осећај аргумената може нам помоћи да разговарамо са људима са којима се не слажемо.
Три разлога за лов
Једно централно питање је зашто се људи одлучују за лов. Еколошки филозоф Гери Варнер идентификује три врсте лова: терапеутски, егзистенцијални и спортски. Сваки тип се разликује по сврси којој је намењен.
Therapeutic hunting involves intentionally killing wild animals in order to conserve another species or an entire ecosystem. In one example, Project Isabella, conservation groups hired marksmen to eradicate thousands of feral goats from several Galápagos islands between 1997 and 2006. The goats were overgrazing the islands, threatening the survival of endangered Galápagos tortoises and other species.
Лов за преживљавање је намерно убијање дивљих животиња да би се људи исхранили и материјални ресурси. Споразуми који дозвољавају индијанским племенима да лове китове делимично су оправдани животном вредношћу коју животиње имају за људе који их лове.
Насупрот томе, спортловодноси се на намерно убијање дивљих животиња ради уживања или испуњења. Ловци који иду на јелене јер им је то искуство узбудљиво или зато што желе да се рогови прикаче на зид, су спортски ловци.
Ове категорије се међусобно не искључују. Ловац који вреба јелене зато што ужива у искуству и жели украсне рогове може такође намеравати да поједе месо, направи панталоне од коже и помогне у контроли локалне популације јелена. Разлике су важне јер се приговори на лов могу мењати у зависности од врсте лова.
Шта људима смета у лову: Штета, нужност и карактер
Critics often argue that hunting is immoral because it requires intentionally inflicting harm on innocent creatures. Even people who are not comfortable extending legal rights to beasts should acknowledge that many animals are sentient—that is, they have the capacity to suffer. If it is wrong to inflict unwanted pain and death on a sentient being, then it is wrong to hunt. I call this position "the objection from harm."
If sound, the objection from harm would require advocates to oppose all three types of hunting, unless it can be shown that greater harm will befall the animal in question if it is not hunted—for example, if it will be doomed to slow winter starvation. Whether a hunter's goal is a healthy ecosystem, a nutritious dinner, or a personally fulfilling experience, the hunted animal experiences the same harm.
But if inflicting unwanted harm is necessarily wrong, then the source of the harm is irrelevant. Logically, anyone who commits to this position should also oppose predation among animals. When a lion kills a gazelle, it causes as much unwanted harm to the gazelle as any hunter would—far more, in fact.
Мало људи је вољно да иде овако далеко. Уместо тога, многи критичари предлажу оно што ја називам „приговором од непотребне штете“: лоше је када ловац устрели лава, али не и када лав убије газелу, јер лав треба да убије да би преживео.
Данас је тешко тврдити да је људски лов строго неопходан на исти начин на који је лов неопходан за животиње. Приговор нужне штете сматра да је лов морално дозвољен само ако је неопходан за опстанак ловца. „Неопходно“ би се могло односити на нутритивну или еколошку потребу, која би обезбедила морално покриће за егзистенцију и терапеутски лов. Али спортски лов, готово по дефиницији, не може се бранити на овај начин.
Спортски лов је такође подложан другој критици коју ја називам „приговором карактера“. Овај аргумент сматра да је чин вриједан презира не само због штете коју производи, већ и због онога што открива о глумцу. Многи посматрачи сматрају да је извођење задовољства из лова морално одвратно.
In 2015, American dentist Walter Palmer found this out after his African trophy hunt resulted in the death of Cecil the lion. Killing Cecil did no significant ecological damage, and even without human intervention, only one in eight male lions survives to adulthood. It would seem that disgust with Palmer was at least as much a reaction to the person he was perceived to be—someone who pays money to kill majestic creatures—as to the harm he had done.
Ловци које познајем не полажу много на "приговор карактера". Прво, истичу да се може убијати без лова и ловити без убијања. Заиста, неки несрећни ловци иду из сезоне у сезону, а да не узму животињу. Друго, кажу ми да када дође до убиства, осећају мрачно сједињење са природним светом и поштовање према њему, а не задовољство. Ипак, на одређеном нивоу ловац на спорт ужива у искуству, и то је суштина приговора.
Да ли је лов природан?
У расправама о моралности лова неко неминовно тврди да је лов природна активност јер се њиме у одређеној мери баве сва прединдустријска људска друштва, па стога лов не може бити неморалан. Али концепт природности није од помоћи и на крају је ирелевантан.
A very old moral idea, dating back to the Stoics of ancient Greece, urges us to strive to live in accordance with nature and do that which is natural. Belief in a connection between goodness and naturalness persists today in our use of the word "natural" to market products and lifestyles—often in highly misleading ways. Things that are natural are supposed to be good for us, but also morally good.
Остављајући по страни изазов дефинисања „природе“ и „природног“, опасно је претпоставити да је нека ствар врлина или морално дозвољена само зато што је природна. ХИВ, земљотреси, Алцхајмерова болест и постпорођајна депресија су природни. И, као што је Тхе Онион сатирично приметио, понашања укључујући силовање, чедоморство и политику -исправности{1}} сви су присутни у свету природе.
Тешки разговори
Постоји много других моралних питања везаних за лов. Да ли је битно да ли ловци користемецима, стреле или замке? Да ли је очување културне традиције довољно да оправда лов? И да ли је могуће супротставити се лову док још увек једете{0}}месо узгајано на фармама?
Међутим, као почетна тачка, ако се нађете у једној од ових дебата, прво идентификујте о каквој врсти лова разговарате. Ако се ваш саговорник противи лову, покушајте да откријете основу за његову примедбу. И верујем да треба да чувате природу подаље од тога.
Finally, try to argue with someone who takes a fundamentally different view. Confirmation bias—the unintentional act of confirming the beliefs we already have—is hard to overcome. The only antidote I know of is rational discourse with people whose confirmation bias runs contrary to my own.The Conversation
Јосхуа Дуцлос је докторант на одсеку за филозофију Бостонског универзитета Цоллеге оф Артс Сциенцес.
